недеља, 19. фебруар 2012.

Превозвишеноме господину ђенералу М. и кавалеру Неранџићу на брегу Адриатике



Гроф Петар Бјеладиновић  (XVIII вијек)


Превозвишеноме господину ђенералу М. и кавалеру Неранџићу на брегу Адриатике

Јоште зора* није забјелила,
Ни даница лица помолила,
Кличе вила с високе планине,
Те дозива у србске равнине:
Весели се србска земљо равна,
Невесело која си одавна,
У теби је цвијет процавтио,
Око себе бостан освјетлио,
От неранже**  воћке племените
Дивна паха и непоносите
Јасној га је зори даровала,
А Зора га даници казала:
О данице моја другарице
Ево цвијет наше узданице,
Кој ће прегнат Турке преко гора,
Док претјера преко слана мора.
Узети ће от Турака крило,
Што је прије Деспотово било.
Кад то чуше Србски витезови,
Све војводе, Момци и Кнезови,
Скочили су на ноге јуначке
Хватили се за пушке дугачке,
Повикнуше, Бога споменуше,
Узиграше, попијеват сташе:
Кад ће нама Зора осванути,
И от куда сунце обасјати
И неранча листе окитити,
За калпаке перја повјесити;
Гласом поју, а руком пљескају,
Веселе се, срести га чекају,
С развитима свилени барјаци,
И с пламени мачи гребештаци,
Овако ће њему говорити,
Сви из гласа њега поздравити:
Добро дошла наша узданице,
Сјајно сунце љепше от данице,
Одавно смо јадни уздисали
Уздишући на небо гледали,
И молили Бога великога
Да нам пошље от рода икога,
Откуд би нас огрејало сунце,
Избавило из Турске тамнице,
Поновило дворе Немањића,
Што су сада у Отомановића,
Опалило мачет и мунаре,
Обасјало цркве и олтаре;
Дјевојке су кола изводиле,
И овакве пјесме износиле,
У пјесмама тако говориле:
Сунце наше не скриј своје зраке,
Него осјај браћу кроз облаке,
И дјевојке драге сестре твоје,
Које теби свилен барјак кроје,
На барјаку сјајне орле сију,
А на главу златан вјенац вију;
За таквога Витеза, јунака,
Кога давно не родила Мајка. 


*Зора у пјесми замјењује име генерала Симеона Зорића (1743 - 1799)


** Неранџа је езоповски израз који треба да значи поријекло генерала Симеона Зорића, који је по рођењу Неранџић.